Aktuelni buzz oko propadanja Kiko kalendara dovoljno govori o gluposti aktuelnih dešavanja na Web sceni. Kako se u ovim ljetnim mjesecima ne štanca ništa novo na globalnoj sceni, priču o novim startupa zamijenila je priča o smaku Web 2.0 ere. Kiko je otišao na doboš, pa šta sad?

Riječ dvije o Kiku, koji pažnju ionako privlači samo zato što je Paul Graham investirao u njih. Radi se o lošem proizvodu koji je zasnovan na lošem biznis modelu. A takvih je na hiljade u ovom trenutku iza kojih stoje hiljade naloženih programera i dječurlije koji nisu u stanju da naprave posao. Kikov originalni koncept je: “Ovih dana svako nešto pravi, mi ćemo eto napraviti Ajaxizirani kalendar. I čekamo samo da nas pazare MSN, Google ili Yahoo! i uključe u svoju veliku i srećnu porodicu”. Originalni interfejs je bio krš, uprkos prednosti ranog izlazka na tržište i besplatnog publiciteta koji im je dijeljen šakom i kapom, momci iz Kika su potpuno zaboravili na tri primarna faktora u uspijehu Web proizvoda iako su među prvima izašli, propali prije nego što su i krenuli.

Šta ne valja sa Kikom? Apsolutno sve. U startu loš koncept koji podrazumijeva da ukoliko ne naprave revolucionaran proizvod znači i da će ih vrlo lako jedan od većih igrača koje se pojavi sa sličnim proizvodom oduvati iz sajberspejsa. U loš koncept je utkan i pogrešean pristup kako ljudi u osnovi koriste kalander na kompjuteru. Vođeni Outlook logikom, logično je bilo da je prava stvar kombinacija maila i kalendara. Nemate Webmail aplikaciju? Napravite je sami ili se udružite sa nekim koje posjeduje ili upravo razvija. Sledaća stavka je bio loš interfejs, u njihovom slučaju i loš proizvod. Imali su rano prednost koja može da toleriše ali nisu se uopšte osvrnuli na mogućnost da ulažu u marketing i PR te prave lojalnu bazu korisnika oformljenu oko njihovog bredna. Okej, napravili su novi interfejs u verziji dva ali tada je već bilo kasno. Google se pojavio sa sličnim ili boljim interfejsom (već svejedno) i to je bio kraj.

Paul Graham nažalost i dalje vjeruje u taj proizvod i izašao je sa totalno kukavičkim stavom. Ipak najtužnije u čitavoj priči za 2.0 bubble jeste nedostatak glamuroznosti u kome se bar nakratko uživali akteri dot-coma. Suština priče u aktuelnom balonu jeste da grupa programera šest mjeseci do godinu dana provodi po čitave dana u nekoj studentskoj sobi ili podrumu spremajući to svoje čudo od softvera. Kada propadnu ostaje samo plačan pogled i pitanje: «đe sam bio, šta sam radio»? Blogosfera, elektronski magazini i onlajn izdanja popularnih časopisa koji podrazumijevano svi redom imaju Web 2.0 kolumnistu kreiraju čitavu medijsku sliku o aktuelnom bumu u kome je sve apsolutno sve virtuelno. Realna slika je da današnja medijska zvijezda na Techcrunchu čami u nekom podrumu po 12 sati za kompjuterom. I da, ukoliko niste već primjetili, Google je i dalje ona slatka kompanija u kojoj rade «ne budite zli» dobrice, ali eto na Webu počinju da rade isto ono što je mrski nam Microsoft prije desetak godina radio na desktop tržištu…