Veoma inspirativna životna priča Istoka Pavlovića objavljena na Dizajn Zoni. Prenosim je u punom obliku:

Ja sam, kao i ti, video Flash sajtove pre mnogo mnogo godina na netu i poželeo time da se bavim. Međutim, umesto da se razvlačim sa nekakvim knjigama i godinu dana vežbam primere kako da pomerim nešto iz tačke A u tačku B, rešio sam da primenim HARD CORE pristup.

Otišao sam na sastanak u top level agenciju kojoj je trebao neko da uradi Flash sajt. Rekao sam da odlično znam Flash i da mogu da uradim vrlo zahtevan projekat koji su tražili za mesec dana. U momentu kada sam to izjavljivao, nisam u životu otvorio Flash. Sve to pred grupom ozbiljnih ljudi koji mi poveravaju jako ozbiljan posao za jako ozbiljnog klijenta.

Elem, to je za mene bio magični pokretač, jer sam tog momenta znao da ne smem da zeznem stvar. Te večeri sam za jednu noć već prešao ceo tutorijal, animacije, akcije, timeline i napravio neki najosnovniji sajt. Samo oko toga bi se razvlačio dva meseca, da nisam prihavtio navedeni posao. Verovatno bih radio neke druge stvari po ceo dan i jednom nedeljno na pola sata otvorio taj Flash tutorijal zavaravajući sebe da polako ali sigurno učim Flash.

Zatim sam pozvao drugara koji je bio u situaciji kao i ja, hteo da nauči Flash ali naravno posvećivao tome pet i po minuta dnevno. Pitao ga da radimo zajedno, on pristao. I on isto za noć prešao sve tutorijale i već od sutra mi radimo zajedno ko ludi.

Nije bilo Flashkita, nije bilo foruma, nije bilo nijednog ebooka, samo Flashov help. Hard core bejbe. Tada je Actionscript bio dosta skromnijih mogućnosti (Flash 4) pa smo za neke fore morali da sami smišljamo takve smicalice da to nije normalno. Sve iz glave.

Posle deset dana bili smo završili pola projekta. Zaključili smo da tim putem kojim smo krenuli, i takvom organizacijom koda i tajmlajna, nećemo moći nikada da završimo. Jedanaesti dan smo obrisali ceo projekat i krenuli sve od nule, ponovo. Sa ogromnim iskustvom kako ne treba i kako Flash uopšte radi.

Posle dvadeset i pet dana završili smo ceo projekat, pre roka.

Sajt je imao ludački intro, nekoliko stranica, dobre efekte… za današnje pojmove je skoro trash, ali je u to vreme bio najbolji sajt u Srbiji. Mesecima kasnije sam na domaćem netu nalazio efekte sa tog sajta, ljudi su otvarali swf i vadili razne zvukove, animacije, krali fore…

Poenta priče:
Uzmeš i zabodeš štapin gorućeg dinamita u svoje lenjo dupe (izvinjavam se onima koji nisu po prirodi lenji kao ja), i onda ćeš da vidiš kako ćeš vrlo efikasno to isto dupe da zakucaš za stolicu i da se fokusiraš 100% na zadatak. Jer znaš da gori. Ti si ga svesno zapalio.

E sad, neko će verovatno reći da ovaj pristup nije dobar jer nije temeljan, i to je tačno, jer za neke ljude ovaj pristup jednostavno ne funkcioniše. Za mene je to bio jedini način. To što nismo pre toga godinu dana učili Flash iz nekakvih knjiga smo platili tako što smo na pola projekta, kada smo stekli bolju sliku kako Flash funkcioniše, morali da krenemo iz početka. Big deal, izgubili smo deset dana, a da smo učili temeljno iz knjiga izgubili bi na to učenje godinu dana. Pa ti vidi šta je bolje.

Ono što je bitno, mora da te jako jako zanima da to naučiš, da se baš pališ na to, kao što sam se ja palio. Znao sam da želim to da naučim da radim, imao sam vizije šta bih sve mogao da napravim itd. Motivacija je čudo. Ako ti je cilj da naučiš Flash tek da bi imao da zaradiš za hleb, nećeš ga nikad naučiti. Moraš da postaviš nerealno velike ciljeve, pa ako stigneš do pola, biće super.