Na ovu temu su me direktno inspirisala predavanja Vladimira Živaljevića (PPS, 4.8MB) i Mileta Kostića (PPS, 1.8MB) sa seminaru u Nišu. Mi koji pišemo o startup tematici, dosta smo pod uticajem američkih autora. Ja lično u prvom redu respektujem Grahama, Kawasakija i djelomično Frieda. Karakteristično je da niko od njih u svojim tekstovima ne pridaje značaj važnosti partnerskih odnosa za rane startupe. Takođe radio sam prethodnih mjeseci i za jedan startup iz Silicijumske doline koji u odnosu na ustaljeni trend uopšte ne plasira nikakav buzz na Internetu, nego svoj poslovni model bazira na partnerstvima sa jakim igračima. Takođe biznis model Momenta za evropsko tržište je isto baziran na partnerskim odnosima.

Jedan od odgovora na pitanje zašto aktuelni američki autori danas slabo spominju partnerstva možda leži u dot-comu gdje su strateška partnerstva obilježana kao jedna od bitnih karakteristika Nove ekonomije. Sjećam se da sam prije par godina čitao jedan domaći naslov posvećen Novoj ekonomiji, pisan tokom zlatne faze dot-coma, gdje se partnerstva jako mnogo favoriziju. Krahom dot-coma silna partnerstva su se pokazala kao promašaj. Mile Kostić, čije ja kompanija VEZA strateški saveznik Biznisbloga, kaže da se kredibilitet zasniva na autoritetu. Ali kad se radi o startupu, ne radi se o vašem krediblitetu, jer ga niste još izgradili kod posjetilaca; već na autoritetu na koga ćete se pozvati. Tu je upravo bitan faktor vašeg brenda i doživljaja vaših kupaca – ko su vam partneri, strateški saveznici, s kim sarađujete, šta ste dosada uradili?

Problem dot-coma je bio taj što su partnerstva sklapana prvenstveno radi medija i želje da se svakim novim partnerstvom dobije dodatno na publicitetu. Financijski faktor partnerskog odnosa je bio u drugom planu, ako je uopšte i postojao. Prije par dana sam baš guglao za jednim propalim startupom iz dot-coma i jedini mogući materijal koji je moguće naći na Webu o toj kompaniji su upravo informacije za štampu o partnerstvu sa drugim, često isto propalim startup kompanijama. O proizvodu i vrijednosti istog za krajnjeg kupca, ni traga ni glasa. Vladimir Živaljević je u svom ovogodišnjem konceptu «vetar duva, koga će odneti» rekao odlične stvari o značaju partnerskog odnosa. Za tek osnovani startup, koji se na tržištu povija kao vlas trave na vjetru, je jako bitno da nađe oslonac u jakom partneru. Ipak, za partnerski odnos je karakteristično da funkcioniše po odnosu – ko koga nadmudri. Istorija IT industrije je puna takvih primjera. Microsoft je izgradio imperiju preko IBM-ovih leđa, Steve Jobs je potpuno legalnim partnerstvom pozajmio GUI i miš iz Xeroxovog PARC centra, Yahoo! je postao ono što jeste zahvaljujući partnerskim odnosom sa Netscapeom u ranim danima Weba. Sve ove pobjede koje su izvojevali tada mali nad velikim i moćnim u startu su odraz promišljenog partnerskog odnosa za menadžmentom kompanija koji je bio dovoljno glup, nesmotren i bez odgovarajuće vizije. Kao što Sun Tzu kaže: «Ratovanje je Tao obmane. Stoga, iako si sposoban, neprijatelju pokazuj nesposobnost».